Када мама и тата раде домаћи задатак

„Јеси ли урадио домаћи?“, можда најчешћа реченица у кући једног основца. И одговор: „Eво, сад ћу, само да…“
Лако је разумети родитеље који изгубе стрпљење и седну да заједно са дететом раде домаћи. Заједнички рад уме да буде изазован, те, на крају, мама или тата уместо детета ураде домаћи и буду изузетно незадовољни јер су за тај рад добили јединицу. Наставницима и учитељима није тешко да препознају да домаћи није урадило дете.

Какву поруку шаљем детету када радим домаћи уместо њега?

Иако родитељ има искрену жељу да помогне детету, порука коју истовремено шаље може да има потпуно другачији резултат. Дете добија сигнал да је само неспособно да уради то што је био задатак, и да то може само мама или тата. Постаје пасивно и незаинтересовано за даљи рад. Такође, добија поруку да мама и тата могу да реше било који проблем, што може бити и препрека ка грађењу самосталности. Оно што губи је и прилика да само испроба, да само нађе решења, а самим тим и осети задовољство што је постигло резултат. Ово задовољство је важно не само за школски успех, већ је камен темељац грађења самопоуздања, вере у сопствене способности. Начин на који је решило један проблем постаје модел за решавање неких будућих проблема и ситуација.  
Пре него што вас подсетим да сте ви давно завршили основну школу, ево неколико предлога како да заиста радите са дететом и да му помогнете на другачији начин.

Немој да ми упецаш рибу, научи ме да пецам

Ово је стара кинеска пословица, чије је значење да, ако некога научиш да сам дође до свог циља, помогао си му за цео живот. Како, онда, да заиста помогнете детету?
Најважније је да причате са дететом, али крените од позитивних ствари – питајте о чему се ради у задатку, у лекцији, шта и како је дете схватило. Видећете да има ствари које већ зна, а овако ћете стећи утисак о томе како размишља, али и где можда греши. Питајте дете како би то у чему греши могло другачије да се уради. Уколико дете не зна, поделите начин на који ви размишљате, како бисте ви то решили, у ком правцу бисте размишљали. Важно је да не дајете готова решења, већ начин на који нешто може бити решено. Слободно направите и грешку јер је важно да дете види да свако може да погреши, али и како то може да се исправи, доведе до правог решења. Ако је у питању, рецимо, задатак из математике, урадите га на овај начин заједно. Следећи задатак препустите детету, али будите ту да испратите како га дете решава. Помозите тамо где треба. Када видите да је дете схватило како се решава, похвалите га, и подстакните да даље настави само.
Можда сте сада нестрпљиво одмахнули главом, уз помисао да овако нешто одузима време, да неће дати резултат. У праву сте, овакав приступ на почетку заиста тражи од родитеља стрпљење и пажњу, и одвајање времена које већина родитеља данас нема на претек. Али, оно што се дешава временом је да ће ваше дете на овај начин од вас научити како да само приступа сваком новом школском изазову, како да само себи постави кључна питања – шта ми је овде јасно, шта ми није јасно, како ово могу другачије ово да урадим, шта ћу ако погрешим, како то да исправим. Наравно, да ваше дете зна да сте ту да помогнете, ако не може само, што му даје додатни осећај сигурности, али исто тако зна да ви верујете да је оно само способно да уради оно што је његова обавеза, а то јесте темељ будуће самосталности и успешности детета, што је крајњи циљ успешног родитеља.