phone 011/8416439, 011/8416322
mail direktor.vozd@gmail.com

Logo

Уз мало добре воље
у ,,Вожду" биће Вам боље.

Основна школа „Вожд Карађорђе“, Јаково


Емпатија – пут ка повезивању

Емпатија је једна од речи коју често чујемо, што у обичном говору, што у медијима. Говори се како нам је потребна, како треба да је развијамо, можемо се сагласити да то јесте пут ка бољем друштву за све нас. Веома често ову реч преводимо као саосећање, али она није само то. Можемо да кажемо да је емпатија дубока способност разумевања и дељења осећања других, и као таква, основа људске повезаности. Превазилази саосећајност јер подразумева не само препознавање емоције другога, већ и способност да ту емоцију у некој мери и сами доживимо. Управо због ове способности, људи су у стању да се разумеју, подржавају и имају осећај повезаности.

Како нас емпатија повезује?

Ово је вештина која нам омогућава да „станемо у туђе ципеле“, односно да видимо свет из перспективе друге особе. Емпатија није само поставити питање шта бих ја на твом месту. Она иде испод површине, тражи да допустимо себи да осетимо шта друга особа осећа, да препознамо шта ту особу покреће, који су јој мотиви, које су јој жеље и циљеви. Често се овај појам повезује са ситуацијама у којој је друга особа у болу или жалости, када велика већина нас заиста може да осети тугу и бол другога. Но, емпатија се не ограничава на једну емоцију, већ обухвата све. Када је неко радостан, и ми умемо да осетимо ту радост и срећу, управо захваљујући овој способности.

Hand

Image by pixabay.com/users/jacksondavid

Када на овај начин делимо осећања са другима, стварамо заједницу, припадност, основу солидарности у једном друштву. Они који се питају да ли су ове вредности нешто што друштво губи бесповратно, одговор даје неуролошка наука. Наиме, основа емпатије налази се управо у нашим мозговима, у такозваним огледало неуронима са којима се рађамо. Ове ћелије у мозгу се зову огледало неурони због своје способности да реагују идентично као неурони друге особе са којом смо у комуникацији, откривене су посматрањем мајки и беба. Дакле, емаптија нам јесте урођена, али то не значи да не треба да радимо на њеном развоју током живота, јер се родимо са бројним способностима, али су доминантне оне које и сами развијамо.

Како да будемо више емпатични?

Већина нас своја осећања, па и емпатију, изражава речима. Па тако говоримо – жао ми је, радујем се са тобом итд. У наставку је неколико корака који нам могу помоћи да развијамо ову способност.

hug

Image by playground.com

Активно слушање

Ово подразумева да посветимо пуну пажњу особи која нам нешто говори. То значи да смо окренути ка тој особи, да је гледамо у очи, повремено климамо главом као знак да пратимо то што прича. Покажите телом и лицем да пратите шта особа говори, при том избегавајте да држите прекрштене руке, јер је то сигнал одбијања или незаинтересованости. Важно је да не прекидамо другога, како би онај ко говори могао да каже све што је важно. Пре него што одговорите, размислите о ономе што сте чули.

Препознавање емоција

Потребно је признати емоције које особа доживљава, односно не урадити нешто што многи од нас, у жељи да помогнемо, урадимо, а то је некоме ко је тужан кажемо – немој да си тужан. Управо ова реченица је негирање осећања друге особе, недозвољавање другоме право да осећа то што осећа. Уместо тога, можете рећи – разумем како се осећаш, или у реду је осећати се тако. Оно што не би требало да радите је да омаловажавате или исмевате осећања друге особе.

Постављајте питања

Трудите се да постављањем питања покажете интересовање за другога, као и да добијете више информација о томе шта се дешава. Питајте о томе шта мисли, како се осећа, шта су јој циљеви и слично. Користите питања која подстичу на размишљање.

playground

Image byplayground.com

Поделите сопствено слично искуство, уколико је то прикладно

Само ваше присећање на неко слично искуство кроз које сте прошли ће вам омогућити да се лакше повежете са конкретним искуством. Дељење тога може да помогне другој особи у смислу да није сама да тим и таквим искуство, да се то може превазићи, али и да можда добије идеју шта би могла да уради. Овде је важно бити опрезан и дељењу, да не бисте разговор претворили у разговор о вама, и тако негирали осећања онога коме покушавате да помогнете.

Понудите подршку

Ма колико нам се чинило да знамо шта је другоме потребно, увек је важно да се сетимо да нисмо сви исти, и да није увек лако другој особи да прими помоћ. Зато је важно да питате на који начин можете да помогнете, и да ли особа жели помоћ у том тренутку. Немојте бити наметљиви или инсистирати да неко прихвати помоћ, али оставите отворена врата особи да може да вам се обрати када буде спремна.

hug

Image byplayground.com

Избегавајте осуду

Лако можемо да упаднемо у замку да другу особу осудимо или окривимо што је ту где јесте. Реченице попут – па како то теби да се деси или зашто ниси ово или оно, можда и долазе из потребе да некоме помогнемо, али су све само не помоћ. Свако искуство је јединствено, и као што је већ наведено, док не станемо у туђе ципеле, не можемо ни да знамо зато се нешто догодило. Уместо тога, више помаже да кажете реченицу попут – могу да замислим колико ти је тешко.

Поштујте приватност друге особе

Уколико видите да неко не жели да прича о одређеним стварима, немојте инсистирати. Потрудите се да особа зна да осетљиве ствари нећете делити даље, градите однос поверења.

Ово су само неке од смерница које можете примењивати у односима са другима. Важно је да имате на уму да се емпатија односи на стварање сигурног и подржавајућег простора за друге. Укључује искрену бригу и спремност да разумете перспективу другога, без суђења или осуђивања.

Психолог Сузана Гајић